Leto je, devojke žele da budu mršave i da ”lepo” izgledaju. Neretko se dešava da zapostave svoje zdravlje i drže izuzetno nezdrave dijete, kojima svoj organizam lišavaju vitamina, minarala i kalorija koje su mu neophodne za funkcionisanje. Zbog neiformisanosti i neznanja, devojke upadaju u zamku anoreksije, koja je BOLEST i teško i dugo se leči!
Ovaj put ti donosimo priču devojke koja je prošla kroz pakao anoreksije…
******************************************************************************
Želela sam pažnju! Želela sam pomoć!
E.K.A.
Osnovnu školu sam završila u gradu u kom sam rođena. Tada sam trenirala aktivno rukomet, imala veliko društvo, bila odličan đak, ali ne i najbolji. Srednju školu sam upisala u Novom Sadu da bih bila sa sestrom koja je studirala. Nisu postojali mobilni telefoni, internet nisam imala ali sam održavala kontakte pismima. Bilo je divno!!Nastavila sam da se bavim i rukometom u ŽRK „Vojvodina“. Upoznala sam nove drugare u školi, tata nas je posećivao svake nedelje, mama mesečno, Kući sam išla svake treće, ili četvrte nedelje, imala sam sestru kraj sebe i sve je bilo ok.
Naravno da mi je bilo teško prvo odvajanje od kuće, ali opet sam sa sestrom i pregrmele smo zajedno. Bombardovanje… Drugi srednje… Ozbiljno sam shvatila školu, jer u početku nisam poznavala nikoga pa mi je ostalo samo da učim. Krenule su petice, bila sam najbolji đak u razredu i moji su navikli na dobre ocene. Iako sam se dosta trudila one su se nekako podrazumevale. Možda sam već tada opteretila sebe. Rukomet je zahtevao dva treninga dnevno, dve utakmice nedeljno, a to sa školom nije moglo da se uklopi. Trener mi je izašao u susret i oslobodio me jednoj dnevnog treninga i utakmice sredom, a subotom sam učestvovala i putovala sa klubom po gradovima Vojvodine.
Sada kreće praksa, što znači pre podne bolnica, a popodne šest ili sedam časova. Bilo je dosta neprespavanih noći da bih postigla i petice i pobede. To nije trajalo dugo jer telo nije moglo da prati moje ambicije i rukomet sam ostavila sa velikom tugom. Međutim, oduvek sam volela muziku i ples . Tada su bili popularni dens i grupni ples. Zato je poznata plesna škola, dva puta nedeljno, delovala idealno! Već nakon mesec dana sam ušla u prvu ekipu. Jaooo, to je za mene bilo nestvarno. Jako, jako dobar osećaj. Živela sam za te časove, tu pozitivnu energiju i nova poznanstva. Ulazak u prvi tim značio je da ću snimati emisije uz poznate pevače, snimati spotove, možda se oprobati kao čir lidersica, ali… Uslov je bio da budem mršava.
Tek tada mi je izgled postao glavna preokupacija. Školu nisam zapostavila, ali zdravlje jesam. Kreću prve dijete, prvi diuretici, kreće povraćanje… Ne mogu tačno da se setim kako mi je povraćanje palo na pamet, ali znam da se to desilo kada sam imala 17 godina. Diuretike sam videla da koriste drugarice iz razreda. Sama sam se raspitivala za dijete, i na svakoj sam bila. Tada je povraćanje bilo retko, možda četiri puta mesečno. Došao je letnji raspust i naš instruktor plesa nam je zadao „domaći“ da sredimo liniju preko leta.
Tada sam živela na kokicama i lubenicama i sve ostalo sam povraćala. Za to niko nije znao. Kada nije bilo slobodno kupatilo, otišla bih i povraćala u podrumu. Sebi sam govorila: Moraš sve da izbaciš iz sebe, ma koliko pojela.
Došao je treći srednje, a ja mršava! Svi su na plesu bili oduševljeni! Usledila su pitanja: Kako si uspela? Šta si radila? Predlagala sam im „semafor dijetu“, ali nikom nisam pominjala povraćanje. Kada je počela škola učila sam, išla na praksu, na ples… Nisam imala mnogo vremena da mislim o izgledu. Lepo sam jela i nisam povraćala. Živela sam u srednjoškolskom domu sa tri cimerke u sobi. Spremala sam koreografiju i bili smo prvi u Vojvodini u plesu na Domijadi, ali za republičko takmičenje dom nije imao sredstva. Došla je zima, dobila sam oko 5kg i tada je krenula panika. Opet dijeta, povraćanje na treći, četvrti dan, kako bih leto dočekala tip – top.
Tako je i bilo: Opet kući za letnji raspust, opet svakodnevno povraćanje, i više puta na dan… Tada je već starija sestra primetila da povraćam. Rekla je roditeljima ali oni nisu želeli da veruju u to. Pitali su me i ja nisam htela da priznam. Tada su već svi znali ali niko nije želeo da pričamo o tome , ni roditelji, ni ja. Jedino je moja sestra svaki dan govorila da je to ozbiljan problem…
Ovaj put ti donosimo priču devojke koja je prošla kroz pakao anoreksije…
******************************************************************************
Želela sam pažnju! Želela sam pomoć!
E.K.A.
Osnovnu školu sam završila u gradu u kom sam rođena. Tada sam trenirala aktivno rukomet, imala veliko društvo, bila odličan đak, ali ne i najbolji. Srednju školu sam upisala u Novom Sadu da bih bila sa sestrom koja je studirala. Nisu postojali mobilni telefoni, internet nisam imala ali sam održavala kontakte pismima. Bilo je divno!!Nastavila sam da se bavim i rukometom u ŽRK „Vojvodina“. Upoznala sam nove drugare u školi, tata nas je posećivao svake nedelje, mama mesečno, Kući sam išla svake treće, ili četvrte nedelje, imala sam sestru kraj sebe i sve je bilo ok.
Naravno da mi je bilo teško prvo odvajanje od kuće, ali opet sam sa sestrom i pregrmele smo zajedno. Bombardovanje… Drugi srednje… Ozbiljno sam shvatila školu, jer u početku nisam poznavala nikoga pa mi je ostalo samo da učim. Krenule su petice, bila sam najbolji đak u razredu i moji su navikli na dobre ocene. Iako sam se dosta trudila one su se nekako podrazumevale. Možda sam već tada opteretila sebe. Rukomet je zahtevao dva treninga dnevno, dve utakmice nedeljno, a to sa školom nije moglo da se uklopi. Trener mi je izašao u susret i oslobodio me jednoj dnevnog treninga i utakmice sredom, a subotom sam učestvovala i putovala sa klubom po gradovima Vojvodine.
Sada kreće praksa, što znači pre podne bolnica, a popodne šest ili sedam časova. Bilo je dosta neprespavanih noći da bih postigla i petice i pobede. To nije trajalo dugo jer telo nije moglo da prati moje ambicije i rukomet sam ostavila sa velikom tugom. Međutim, oduvek sam volela muziku i ples . Tada su bili popularni dens i grupni ples. Zato je poznata plesna škola, dva puta nedeljno, delovala idealno! Već nakon mesec dana sam ušla u prvu ekipu. Jaooo, to je za mene bilo nestvarno. Jako, jako dobar osećaj. Živela sam za te časove, tu pozitivnu energiju i nova poznanstva. Ulazak u prvi tim značio je da ću snimati emisije uz poznate pevače, snimati spotove, možda se oprobati kao čir lidersica, ali… Uslov je bio da budem mršava.
Tek tada mi je izgled postao glavna preokupacija. Školu nisam zapostavila, ali zdravlje jesam. Kreću prve dijete, prvi diuretici, kreće povraćanje… Ne mogu tačno da se setim kako mi je povraćanje palo na pamet, ali znam da se to desilo kada sam imala 17 godina. Diuretike sam videla da koriste drugarice iz razreda. Sama sam se raspitivala za dijete, i na svakoj sam bila. Tada je povraćanje bilo retko, možda četiri puta mesečno. Došao je letnji raspust i naš instruktor plesa nam je zadao „domaći“ da sredimo liniju preko leta.
Tada sam živela na kokicama i lubenicama i sve ostalo sam povraćala. Za to niko nije znao. Kada nije bilo slobodno kupatilo, otišla bih i povraćala u podrumu. Sebi sam govorila: Moraš sve da izbaciš iz sebe, ma koliko pojela.
Došao je treći srednje, a ja mršava! Svi su na plesu bili oduševljeni! Usledila su pitanja: Kako si uspela? Šta si radila? Predlagala sam im „semafor dijetu“, ali nikom nisam pominjala povraćanje. Kada je počela škola učila sam, išla na praksu, na ples… Nisam imala mnogo vremena da mislim o izgledu. Lepo sam jela i nisam povraćala. Živela sam u srednjoškolskom domu sa tri cimerke u sobi. Spremala sam koreografiju i bili smo prvi u Vojvodini u plesu na Domijadi, ali za republičko takmičenje dom nije imao sredstva. Došla je zima, dobila sam oko 5kg i tada je krenula panika. Opet dijeta, povraćanje na treći, četvrti dan, kako bih leto dočekala tip – top.
Tako je i bilo: Opet kući za letnji raspust, opet svakodnevno povraćanje, i više puta na dan… Tada je već starija sestra primetila da povraćam. Rekla je roditeljima ali oni nisu želeli da veruju u to. Pitali su me i ja nisam htela da priznam. Tada su već svi znali ali niko nije želeo da pričamo o tome , ni roditelji, ni ja. Jedino je moja sestra svaki dan govorila da je to ozbiljan problem…
